Paar in der Bibliothek, Ernst Ludwig Kirchner, 1930.

* * *

  

Петак, па одеш

влажан кревет остане за тобом

прекратак ми и преузак

грозно мирише

дуготрајно зевање испред ТВ-а

шта друго да радим

бивши цимер

звони од јутрос већ трећи пут

кад се наслони на улазна врата

за њим остају отисци

бели ко од брашна

одбијам се о зидове

дувам у прозоре

цртам и уништавам кругове

на њима

спремим постељину

за твој повратак

у великом стилу

запишем о томе свему

пар речи на танком папиру

обришем руке о њега

бацим га масног

повучем воду...

исплачем се уз вечеру

па сит и окрепљен

напуштам тамницу

дуго се смуцам обесмишљен

онда се сетим

одбацим шешир и штап

го претрчим улицу

и претрчавам улицу за улицом

изломим све ручне часовнике

потпетицом

навучем чарапу преко главе

да ме злодух не позна

па му се кезим

понижавам га

тако наг, не кријући мушкост

у лице му кажем

зашто сам сâм

попењем се на прву врбу

оклембесим се

можда и умрем

не би ли се прилагодио

онда тако бесловесан

мокрим по пролазницима...

после ми причали

већина се покрила ушима

деца се сакрила мајкама

                         под носеве

један чак ставио кера на теме

неки се попели

да ми буду ближе

да их не попишам као све остале

у ствари

вероватно ме уопште не виде

мисле: природна сам непогода

већ објаве и књигу о мени

неки се договоре, сниме филм

намлате паре

не питају за ауторизацију

мрави их прегризли

дабогда...

дотрчим назад под кључ

растерећен и освешћен

ти се таман тада вратиш

и с врата питаш

зашто судови стоје неопрани

ја те одмах на лицу места

скинем

зграбим

и не пуштам.

Homme au mouton, manger de pasteque et flutiste, Pablo Picasso, 1967.

МРТВИ БЛИЗАНАЦ

  

Имао сам брата. И мој га је брат имао.

Пола мене на њега је утрошено.

Сад погледам на жуту и румену јабуку на столу,

бокор се младих далија закикоће у мом болу,

а на троношцу кога само за краљеве износим

не седи ми брат, с чланком голим, ногама босим.

Сиве мачке терам с прага, слатко ужинам с пужевима,

кукају мајке моје деце када их преотимам мужевима,

али брата мога нема да ме позове кроз завесе,

да идемо заједно на трг, где се спремају да га обесе.

Док тражим мудрост риба по житком муљу,

врбе, црне и нехотичне, завирију ми под кошуљу.

Нисам млад више. Мој брат брже од мене стари.

Седимо нас двојица. Трећи кроз грање вири.

The Hanged Man, 12-та карта тарота, Pamela Coleman Smith, circa 1910.

МИ, НЕГДЕ ДРВО

   

Пред другима

из гуше ништа

Шарене траке

око женских прса

Од облака руке

По земљи

мекан знак хода

уводи у круг

У кругу вода

да освежи очи

вода кости

Јутром стрепња рађа

Опет граја се стишава

иступе људи ван

Стану, ми ћутимо

Ћутња дуби кроз дрво тишине

Mot skogen II, Edvard Munch, 1915.

РАСПЕТ У ШУМИ

  

Дигнем руке да шчепам небо

али се у гране разних дрвета

сам запетљава мој облик.

Ухваћен тако њушим низ ветар

где под крушком неком најзад

последњи замукне источник.

И дуго ме жеђ још разапетог држи

– а шума је свуда, месо јој гори.

Ingo Schobert, Versailles, 2012.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

4.

Ево распуштене, обесне, девојчуре калине

како се пружа, миљама и хватовима

на куку дебела, на врату накинђурена

мушићавим јоргованом, или просутом

свом од капака и копита, козјом крви

не венском, али медоносном.

Ево ко хрли зиду, о анђелски, ко хрли

зиду од тесаног, вулкански црног

ко хрбат тешког, од камена, од избледелог

братског шљунка – једна поворка живица

које не штеде зимзелен, па гутају и пустоше

читав масив јела, и сиви, сав исквашен

непрекидном кишом, или плачем, појас

ситних борића, модрих и усамљених.

Сви су се сместили, с обе стране, у алеју.

Из својих легала и замки ведро бодре их штиглићи

пар лудих папагаја, јато плавобрадих сеница.

И један штап за ходање, од буковине, заборављен

у несувом, неравном, у путу сад под маховином

разлистао се и он, негде можда спреман да напупи

једна млада ружа сместила му се под криви нос.

Посетилац се наслони, не узме га, ал радо би.

Зашто чека његову посету? Још има добродошлице.

Само он, који јавио се, над гајем, у пролеће

и дочекао зиму, следећу и још сто пролећа

и све, колико их је, пропратио, испратио, само он

који смирио се, на штап се наслања.

У ситном сврабу његових крила

нема заповест, ко зид што опасује свет

нема, заповест чека.

Van Gogh, L'asile Saint Paul à Saint Rémy, 1889.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

3.

Хладан је, испражњен, камени канал

држи се једва још о зрнце песка или

сиви слој прастарог малтера

над мрачном водом, над нерасположеном

танком водом на ободима негдашњег водоскока

пуног још понегде, над отвореним цевима

или затвореним, очима налик

травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла

пет прстију огледаш, и једно ухо, и део

мали део, јер сваки је мали према целини

твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог

који није птица, него неми витез

ловац на мухе и вештичје угризе

црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и

брзо се истрче овим закривљеним простором

који омеђује тамна и недостижна ивица

једног далеког зида што опасује небо

и башту над небом. Нечујно, зид обилази

сваки корак надовеже на претходни корак

своју главу погне да се сагради лук

рашири руке да покаже прозор; затрепти

оком иза шареног, прецизно брушеног

најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу

зид двора који је био дом и кућа

ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне

која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.

M. K. Čiurlionis, Naktį, 1905.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

2.

Лабуда два, кичми кривих над задатком из алгебре

не обазиру се на тешки акорд посмртне песме

који промиче над водом и не гужва јој сомот

притајени акорд, који црпи из свих октава

а ни оне га, тако тешког, не примећују.

Гњиле воћке испод мртвог водоскока који их

прска само винским мушицама; ко прапорцима

украшене су живице, лево и десно од путељака

што кружно обилазе око лабуђег језерца

по њима зелени јежеви са бујних кестенова

падају, и пуцају, и снег од жељних трешања

и жута смрт свег осталог биља, падају, по крутим

шљунковитим, по правим и неодржаваним путељцима.

О, не надај се живом домаћину, овде, о анђелски

нико не стиже с оне стране мора до ових

запуштених лавирината, до очајних птичјих дворова.

Спаваш сам на клупама од жада и пешчара

које нагризају киша, нехај и немир

да ли ти је добро? питају се рогате ластавице

пита се свита љубопитљивих и слепих кока

пита се збуњени галеб док се о крила саплиће...

Thomas Moran, Golden Bough, 1862.

 ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

1.

Један се серафим јавио, златан

над лејом где се шеве и ситнопрсте препелице

мрким месом старог водоскока поје.

Главице га плаве и љубичасте, мирне

пратиле, па убрзо, шећером отежале

пале, а свемирски путник, над биљем

и поред незнане снаге и брзине

застао је, трепнуо, да нестане звезда.

О, не можеш погасити булке, о анђелски

ни шимшир–дрво, ни каћиперну гладиолу

рузмарин, коприву, хризантему, ни шипурак

не можеш осудити да не маме и не рађају.

Облак зеба покрио је на његов миг

једног, ситног и самог, само коластом доламом

помало заклоњеног, али опет нагог фазана

младог фазана, који дигне главу и спусти реп

док нечујно, гост са Престола, с ноге на ногу бљешти

запитан, не и збуњен, отворен, не и храбар

красан, а опет, не и непрактичан.

Carol Aust, Burning House 2 (2012)

ШАКА

 "Види, пожари поред пруге!"

Од последњег проласка воза шести сат

трећа кућа гори, ниска, чађава цела, углављена између

шљунковитог друма и шљунка дробљеног међу шине

воз је прошао, шести је сат, трећа кућа

празан одјек неке птице, горе, стење

а пламен кружи иза уха

и куће се губе у језичцима скерлетним и

жутим и искричавим димовима сваке поједине греде

сваке циглице ужарене, стакласте под пламенитим прстом

од зглобова који се ломе и пуцају гласно

прасне прст, некад цела шака, некад

цело тело једно или стоструко

покренуто, укочено, ишчилело, још само

на рожњачи на смрт преплашене деце још

само секунд или пар или

десет, док не одјекне шамар све до последње

куће у низу, од три у низу, шамар, прасак шамара или

одјек праска... следећи воз тандрче, севају по рошчићима његовим

ситни, понеки, неплодни прамичци

а лица слепљена са прозорским стаклима

буље, непристојно буље

пожар их мимоилази, а жудња им у очима.

??? (култура Хаманџија, Румунија, VI - III миленијум пре Христа)

НЕОЛИТ

Овде се чини да је све на домаку руке.

Д. Срејовић

  

1.

Стремљење кругу увек је онај

закон што одваја будне од нехотичних;

руј од трпљења, и празне карлице;

по кршевима празник гладних

стапа у једно што су два ил' три.

2.

Снага да се кружи беше, и биће,

воља вододелнице; глава у линијама

плоча је од семена; кад стране хтења

разоткрију скривени наход кремена,

оштреног, из дроба у фини алат.

  

3.

Смисао кружног био је присутан

у дану тровања опаком ватром,

кад сва пажња окрену на лик;

строп се склопио, маглом од глине,

опека ликујући као да прогледа.

  

  

4.

Зарекао сам се кругу да нећу

даље у крв да загледам дубоко;

вода се сили, на зло и напаст,

и буди у крину; ту луда, бела,

у недрима сања стари сан.

  

5.

Вера је заокружила тиме, и

рађа се звук из тајне плоти;

глуми жељу у новом камену,

док стари трпи страшно ломљење

у глави од свесне шупљине.

6.

Волећу овај круг од земље:

носи га јаки глас будиље,

јер је празан валов, мрчава сита,

а стопа у влази, шара у соју,

слика смирај дана.