КРАЉИЦА

Шта си ти
и ко си ти
једна мала мршава краљица
седи у свом пустом двору
на једном пустом брду
гађа каменчићима своју мртву дворску луду
којој се из гроба не устаје
која би хтела да спава још мало
али не може
да хоће
јер јој не да владарка из досаде
баца узалудно погледе кроз прозоре
разбија погледима витраже
и далеке сенке злослутнице
и очајно држећи лице у длановима
подупирући га да не отпадне
чека свог изгубљеног краља
једног малог мршавог краља
које је одјахао пре толико векова
на једном малом мршавом коњу
у један мали мршави рат
и узалудно клавши невернике
зарадио једну малу мршаву сабљу
по сред леђа

(јесен 97)

Jacques Prévert

...враћање у детињство...друго време и друго место и празна улица на јунском сунцу...

ПОЗОРНИЦА

У далеком сунцу
Сенка је остављала траг
Пијани бродар пловио је бродицом
По улици Јовановој
У вруће послеподне
Када је цео свет трезан
Кормилар је управљао
Док је капетан лебдео
У времену ван ваздуха
Изнад сунца
А испод облака
Над луком на овом крају света
Пустог плочника стидео се
Само што није плакао
Видео је своју сенку
Било му је жао
Јер му није било драго
Сећао се своје миле
Своје најдраже
Коју је оставио
Сећао се како му је махала
Како јој је мирисала кожа
Био је усамљен
Наредио је кормилару да управи лађу
Ка Змај-Јовиној
И да настави пловидбу
Али му се није дисало

...Представа се брзо завршила
Гледаоци су тражили паре назад
А директор позоришта је убио инспицијента
Што није убедио глумце
Да се не жале на плату...

(пролеће 96)

André Breton

ГАЋЕ У ОБЛАЦИМА


На тргу, међу блудним ђокондама и господом,
сретнем тужног медведа у плавом комбинезону;
поносна животиња моли од пролазника пажњу,
а празан јој је шешир, и музика не свира.

Немам више нерава... – медведу тужни
знам да си овде пао у немилост;
телефонирај, кад стигнеш, Љиљи Брик и кажи:
нарови су презрели, парламент је општа лудница,
нек' ослушне звезду и то бледо јечање
што одмиче, све даље, у међупланетарну тмину;
нек' се стрпи, ако може, док се операција не сврши
и не одвоје нас колективно од скамењених кичми.

Медведу, кажи Љиљи: кад би отишла из овог града
народ из тамница би ћораву птицу потплатио
да му свеже сунчане бакље кријумчари у нокту;
и питај је, медведу, где су снегови прошлог лета,
питај је зна ли да богови одавно не маре за нас...

АТЛАНТИДА

И ова коштуњава јабука

лице је једне преране смрти

као што је и сестра моје главе

још ненаписане, непрочитане

која се, једва на жилу натакнута

клати, како духне лахор лаган...

И стене митаре, камо ли људи

талас гаси жеђ у мом осунчаном лакту

кад ми обруч око паса и срца пукне

скотрљам се из ока све тише певушећи:

Мене је жал на острво
јер се талас дигао
а не видим бисер
што дели време
жал ме на острво
а жал остаје дуг и издробљен
зубом плитким изглодан, смрвљен...

Владимир Евграфович Татлин