уторак, 18. мај 2010.

АТЛАНТИДА

И ова коштуњава јабука
лице је једне преране смрти
као што је и сестра моје главе
још ненаписане, непрочитане
која се, једва на жилу натакнута
клати, како духне лахор лаган...

И стене митаре, камо ли људи
талас гаси жеђ у мом осунчаном лакту
кад ми обруч око паса и срца пукне
скотрљам се из ока све тише певушећи:

Мене је жал на острво
јер се талас дигао
а не видим бисер
што дели време
жал ме на острво
а жал остаје дуг и издробљен
зубом плитким изглодан, смрвљен...

Нема коментара: