АТЛАНТИДА

И ова коштуњава јабука

лице је једне преране смрти

као што је и сестра моје главе

још ненаписане, непрочитане

која се, једва на жилу натакнута

клати, како духне лахор лаган...

И стене митаре, камо ли људи

талас гаси жеђ у мом осунчаном лакту

кад ми обруч око паса и срца пукне

скотрљам се из ока све тише певушећи:

Мене је жал на острво
јер се талас дигао
а не видим бисер
што дели време
жал ме на острво
а жал остаје дуг и издробљен
зубом плитким изглодан, смрвљен...

Владимир Евграфович Татлин