Paar in der Bibliothek, Ernst Ludwig Kirchner, 1930.

* * *

  

Петак, па одеш

влажан кревет остане за тобом

прекратак ми и преузак

грозно мирише

дуготрајно зевање испред ТВ-а

шта друго да радим

бивши цимер

звони од јутрос већ трећи пут

кад се наслони на улазна врата

за њим остају отисци

бели ко од брашна

одбијам се о зидове

дувам у прозоре

цртам и уништавам кругове

на њима

спремим постељину

за твој повратак

у великом стилу

запишем о томе свему

пар речи на танком папиру

обришем руке о њега

бацим га масног

повучем воду...

исплачем се уз вечеру

па сит и окрепљен

напуштам тамницу

дуго се смуцам обесмишљен

онда се сетим

одбацим шешир и штап

го претрчим улицу

и претрчавам улицу за улицом

изломим све ручне часовнике

потпетицом

навучем чарапу преко главе

да ме злодух не позна

па му се кезим

понижавам га

тако наг, не кријући мушкост

у лице му кажем

зашто сам сâм

попењем се на прву врбу

оклембесим се

можда и умрем

не би ли се прилагодио

онда тако бесловесан

мокрим по пролазницима...

после ми причали

већина се покрила ушима

деца се сакрила мајкама

                         под носеве

један чак ставио кера на теме

неки се попели

да ми буду ближе

да их не попишам као све остале

у ствари

вероватно ме уопште не виде

мисле: природна сам непогода

већ објаве и књигу о мени

неки се договоре, сниме филм

намлате паре

не питају за ауторизацију

мрави их прегризли

дабогда...

дотрчим назад под кључ

растерећен и освешћен

ти се таман тада вратиш

и с врата питаш

зашто судови стоје неопрани

ја те одмах на лицу места

скинем

зграбим

и не пуштам.