ПРАЗНИ ГРАДОВИ

3.

Хладан је, испражњен, камени канал

држи се једва још о зрнце песка или

сиви слој прастарог малтера

над мрачном водом, над нерасположеном

танком водом на ободима негдашњег водоскока

пуног још понегде, над отвореним цевима

или затвореним, очима налик

травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла

пет прстију огледаш, и једно ухо, и део

мали део, јер сваки је мали према целини

твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог

који није птица, него неми витез

ловац на мухе и вештичје угризе

црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и

брзо се истрче овим закривљеним простором

који омеђује тамна и недостижна ивица

једног далеког зида што опасује небо

и башту над небом. Нечујно, зид обилази

сваки корак надовеже на претходни корак

своју главу погне да се сагради лук

рашири руке да покаже прозор; затрепти

оком иза шареног, прецизно брушеног

најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу

зид двора који је био дом и кућа

ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне

која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.