субота, 25. октобар 2014.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ


3.

Хладан је, испражњен, камени канал
држи се једва још о зрнце песка или
сиви слој прастарог малтера
над мрачном водом, над нерасположеном
танком водом на ободима негдашњег водоскока
пуног још понегде, над отвореним цевима
или затвореним, очима налик
травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла
пет прстију огледаш, и једно ухо, и део
мали део, јер сваки је мали према целини
твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог
који није птица, него неми витез
ловац на мухе и вештичје угризе
црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и
брзо се истрче овим закривљеним простором
који омеђује тамна и недостижна ивица
једног далеког зида што опасује небо
и башту над небом. Нечујно, зид обилази
сваки корак надовеже на претходни корак
своју главу погне да се сагради лук
рашири руке да покаже прозор; затрепти
оком иза шареног, прецизно брушеног
најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу
зид двора који је био дом и кућа
ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне
која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.

Нема коментара: