ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

1.

Један се серафим јавио, златан

над лејом где се шеве и ситнопрсте препелице

мрким месом старог водоскока поје.

Главице га плаве и љубичасте, мирне

пратиле, па убрзо, шећером отежале

пале, а свемирски путник, над биљем

и поред незнане снаге и брзине

застао је, трепнуо, да нестане звезда.

О, не можеш погасити булке, о анђелски

ни шимшир–дрво, ни каћиперну гладиолу

рузмарин, коприву, хризантему, ни шипурак

не можеш осудити да не маме и не рађају.

Облак зеба покрио је на његов миг

једног, ситног и самог, само коластом доламом

помало заклоњеног, али опет нагог фазана

младог фазана, који дигне главу и спусти реп

док нечујно, гост са Престола, с ноге на ногу бљешти

запитан, не и збуњен, отворен, не и храбар

красан, а опет, не и непрактичан.