ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

2.

Лабуда два, кичми кривих над задатком из алгебре

не обазиру се на тешки акорд посмртне песме

који промиче над водом и не гужва јој сомот

притајени акорд, који црпи из свих октава

а ни оне га, тако тешког, не примећују.

Гњиле воћке испод мртвог водоскока који их

прска само винским мушицама; ко прапорцима

украшене су живице, лево и десно од путељака

што кружно обилазе око лабуђег језерца

по њима зелени јежеви са бујних кестенова

падају, и пуцају, и снег од жељних трешања

и жута смрт свег осталог биља, падају, по крутим

шљунковитим, по правим и неодржаваним путељцима.

О, не надај се живом домаћину, овде, о анђелски

нико не стиже с оне стране мора до ових

запуштених лавирината, до очајних птичјих дворова.

Спаваш сам на клупама од жада и пешчара

које нагризају киша, нехај и немир

да ли ти је добро? питају се рогате ластавице

пита се свита љубопитљивих и слепих кока

пита се збуњени галеб док се о крила саплиће...