"L'oeuf dans l'église ou le Serpent"
André Breton

УЗНЕМИРЕН СНОМ


Осушено цвеће, потамнелих и ломљивих латица
зањише се на додир, и као да капље по столу,
док лажљив летњи ветар, стари господин,
сламнатим шеширом утерује комарце у завесе.

На рукама се препознају трагови већ проседе језе,
кад видим како груди плави нечист из ваздуха
и мучних снова; угаси се плински пламичак;
неко кроз носницу пусти звук, бе-мол, тихо.

Тако три зоре за редом; трну ми сви зуби, трну ми
кичмени пршљенови и то угарком косе осећам;
и цео миришем на труло воће, и радујем се киши.
Ето, слап низ олук пада - ил' се топи рани снег.

Ујутру се дуго клацкам на ивици кревета;
постељина ми је топло млеко доручка; сисам
одгриске великих медењака - и сећам се, сећам се
шума прошле зиме у лету које пролази...

Edward Hopper

ПЛАЧ

Човек је умро. Тужна судбина задеси свакога. Срчана кап, у понедељак, док се враћао са првог радног дана на новом послу. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, старица тужи, жито се једе малим кашичицама, гробар пали цигарету после напорног дана. Враћа се кући. На кућном прагу пада као покошен. Доктор каже, срчана кап, сваког погађа, нешто у ваздуху. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, деца цмиздре, посни колачи се једу прстима, свештеника боли врат од заморне службе. Пријатељ га вози кући. За време вечере губи свест. У болници установљавају дијагнозу. Доктор пише извештај, објављује смртовницу. Петак је, поноћ, доктор је сам. Иако се то од њега очекује, није отишао у пензију. Чује се сова. Неко куца по стаклу. Месец је млад.

* * *

Стално чујем
гладне жутокљунце
мекани им репови

упињу се да привуку
непажљив ниски облак
стално меких крила

одозго долази храна
већ сварени плод
од земље му је прошлост

сталан и заситан му укус
у дубовима међу багрењем
сува кишница пропада

влажан покрет кратког ветра
успављује моје жутокљунце
стално гладне и жељне

TotoRino

Vincent Teuliere

СТРАВА

Зашили су ми уши у празнини Либана.
Моја страва, сва накострешена, станује сама
у последњој рупи: подови су трошни
таванице пуне кратера, зидови се крње од влаге
и по свуд румено грумење отрова
украшава углове где она пребива.

Наравно да сам одумро од страха пред њом
пред њеним лудилима и њеном верношћу
плахе и себичне метресе, пред нежношћу
коју не поштујем, ни такву, женску и јефтину
ни док лагано постаје злокобно запаљење
свих мојих унутрашњих органа.

Некад јасно видљива и чујна, тек сад
излази ми на очи безбрижност с којом преживљава
наоко сасвим бенигна, скројена као канцер
на шумовитим ободима прашњавих алвеола.

Очи сам за њом изгубио, не чујем ништа више
сахрањен под њеним ногама, док млаке голанске кише
капају уз оловну тежину и пометеност
тамо где се сви ужаси, па и ови моји
на гладним коњима рата боре за шаку зоби.


2005. или 2006.

ЈЕЛЕН


Коро, причај тихо
Скрије се црв
кад ровари дан

Страшан остаје крај
Тугама трнова
осваја сâд

Зелен тихује мрак
Извори вода
ал' таложи шум

И неједнак рани мир
Проклет нек' хлад
сакрије дом

Нек' прастар озими бруј
Нека црн сврши
наказни ход

Magritte

Љубав постаје виц – кратка, махом дијалошка форма, поентирана; мало се насмејеш и у згодној прилици је препричаваш. Сваким понављањем нешто јој одузмеш, нешто додаш. Репетитивна, љубав бачена у круг извођења. Сетиш ли је се накад у самоћи, како ти је звучала у свом првом, понајмање смешном облику? Можда су ти досадни плаћени интерпретатори шала и анегдота, који их читају, уче напамет и говоре као да их једва и разумеју. Али како им завидиш онда!

Jean Bailly

ВЕЧНОСТ

Замисли како Гете упловљава у залив Светог Франциска. Стоји на палуби великог прекоокеанског брода и гледа где сунце излази иза брда. И кад брод прође под сенком моста на Златној Капији, Гете погледа у своје руке и види, очима способним само за гледање лепоте, како су остариле, огрубеле, те лепе беле руке способне само за стварање лепоте. И да ли је разочаран? Његов живот трајао је дуже него што историја памти. Над стрмим, зупчастим рубовима стена види, место Новог Света, један прастари облак који говори гласом тамним као пучина о најдубљој од свих самоћа. Ту би срце великог Ј. В. попустило: само да је још куцало...

Joseba Elorza

КРОМПИР


Разумем, највише ноћу, када ме самог оставе
да на тихој ватри кувам брата–кртолу, храпавог
и страног; дуга је та ноћ. Прочитам бајате вести
да покренем споро време, а замућене сличице
међу новинским ступцима почну да искрсавају.

Слаби свака претпоставка смишљеног устројства света;
почињем да разумевам, кад замукне совуљага,
бела авет глухе ноћи, а велики се, напаљен голуб
огласи под стрејом. Све је пусто: пасји сабор
лаје (пролази караван?) и јаблани чудно шуме...

Разумем (десна сам рука бога, лева рука таме);
сву ноћ од земље рођени по кипућој води игра,
а ја га бодем виљушком, кушам му неслану срж...

2. 4. 2008.

ПОДСТАНАР

Где су трагови. У сенци иза књига на мојој полици.

Отисци влажног стопала на топлом паркету, огреботине,

бели трагови иза помицања клавира. Прекиди, зарези

у ваздуху. Похабани прагови врата, од наглих улазака,

од насртаја на врата, креч згребан, огуљен са зидова,

ниско, у висини кваке. Где су шумови кућних уређаја,

бесна оглашавања беле технике, тужни притисак

у цевима. Грана која запиње у шалонима, спуштеним

напола, заглављеним, непокретним. Где су ружно

савијени крајеви тепиха, олињале стазе, ноге

столица у које ударам у мимоходу. Кратки тактови,

чудно прецизни, делови етида урезани у ваздуху,

поподнева и јутра у немилосрдном вежбању. Покрет

леве руке, понављан, над столом, пред затвореним

прозором, између одшкринутих прозорских крила.

Где је празан ходник, мрачан и коначан, трупкање

папуча у глуво доба. Прамен слатког дима са врелог

лима попрсканог водом. Кренуо сам зубима,

шкргут'о у више гласова. Глухо њихање паучине

у сваком углу, у свакој соби, исто звучи. Где су

остаци, отпад иза људи, са којима делим станиште.

D S C H

КРАЉИЦА

Шта си ти
и ко си ти
једна мала мршава краљица
седи у свом пустом двору
на једном пустом брду
гађа каменчићима своју мртву дворску луду
којој се из гроба не устаје
која би хтела да спава још мало
али не може
да хоће
јер јој не да владарка из досаде
баца узалудно погледе кроз прозоре
разбија погледима витраже
и далеке сенке злослутнице
и очајно држећи лице у длановима
подупирући га да не отпадне
чека свог изгубљеног краља
једног малог мршавог краља
које је одјахао пре толико векова
на једном малом мршавом коњу
у један мали мршави рат
и узалудно клавши невернике
зарадио једну малу мршаву сабљу
по сред леђа

(јесен 97)

Jacques Prévert

...враћање у детињство...друго време и друго место и празна улица на јунском сунцу...

ПОЗОРНИЦА

У далеком сунцу
Сенка је остављала траг
Пијани бродар пловио је бродицом
По улици Јовановој
У вруће послеподне
Када је цео свет трезан
Кормилар је управљао
Док је капетан лебдео
У времену ван ваздуха
Изнад сунца
А испод облака
Над луком на овом крају света
Пустог плочника стидео се
Само што није плакао
Видео је своју сенку
Било му је жао
Јер му није било драго
Сећао се своје миле
Своје најдраже
Коју је оставио
Сећао се како му је махала
Како јој је мирисала кожа
Био је усамљен
Наредио је кормилару да управи лађу
Ка Змај-Јовиној
И да настави пловидбу
Али му се није дисало

...Представа се брзо завршила
Гледаоци су тражили паре назад
А директор позоришта је убио инспицијента
Што није убедио глумце
Да се не жале на плату...

(пролеће 96)

André Breton

ГАЋЕ У ОБЛАЦИМА


На тргу, међу блудним ђокондама и господом,
сретнем тужног медведа у плавом комбинезону;
поносна животиња моли од пролазника пажњу,
а празан јој је шешир, и музика не свира.

Немам више нерава... – медведу тужни
знам да си овде пао у немилост;
телефонирај, кад стигнеш, Љиљи Брик и кажи:
нарови су презрели, парламент је општа лудница,
нек' ослушне звезду и то бледо јечање
што одмиче, све даље, у међупланетарну тмину;
нек' се стрпи, ако може, док се операција не сврши
и не одвоје нас колективно од скамењених кичми.

Медведу, кажи Љиљи: кад би отишла из овог града
народ из тамница би ћораву птицу потплатио
да му свеже сунчане бакље кријумчари у нокту;
и питај је, медведу, где су снегови прошлог лета,
питај је зна ли да богови одавно не маре за нас...

АТЛАНТИДА

И ова коштуњава јабука

лице је једне преране смрти

као што је и сестра моје главе

још ненаписане, непрочитане

која се, једва на жилу натакнута

клати, како духне лахор лаган...

И стене митаре, камо ли људи

талас гаси жеђ у мом осунчаном лакту

кад ми обруч око паса и срца пукне

скотрљам се из ока све тише певушећи:

Мене је жал на острво
јер се талас дигао
а не видим бисер
што дели време
жал ме на острво
а жал остаје дуг и издробљен
зубом плитким изглодан, смрвљен...

Владимир Евграфович Татлин