недеља, 30. мај 2010.

КРОМПИР


Разумем, највише ноћу, када ме самог оставе
да на тихој ватри кувам брата–кртолу, храпавог
и страног; дуга је та ноћ. Прочитам бајате вести
да покренем споро време, а замућене сличице
међу новинским ступцима почну да искрсавају.

Слаби свака претпоставка смишљеног устројства света;
почињем да разумевам, кад замукне совуљага,
бела авет глухе ноћи, а велики се, напаљен голуб
огласи под стрејом. Све је пусто: пасји сабор
лаје (пролази караван?) и јаблани чудно шуме...

Разумем (десна сам рука бога, лева рука таме);
сву ноћ од земље рођени по кипућој води игра,
а ја га бодем виљушком, кушам му неслану срж...

2. 4. 2008.

Нема коментара: