СТРАВА

Зашили су ми уши у празнини Либана.
Моја страва, сва накострешена, станује сама
у последњој рупи: подови су трошни
таванице пуне кратера, зидови се крње од влаге
и по свуд румено грумење отрова
украшава углове где она пребива.

Наравно да сам одумро од страха пред њом
пред њеним лудилима и њеном верношћу
плахе и себичне метресе, пред нежношћу
коју не поштујем, ни такву, женску и јефтину
ни док лагано постаје злокобно запаљење
свих мојих унутрашњих органа.

Некад јасно видљива и чујна, тек сад
излази ми на очи безбрижност с којом преживљава
наоко сасвим бенигна, скројена као канцер
на шумовитим ободима прашњавих алвеола.

Очи сам за њом изгубио, не чујем ништа више
сахрањен под њеним ногама, док млаке голанске кише
капају уз оловну тежину и пометеност
тамо где се сви ужаси, па и ови моји
на гладним коњима рата боре за шаку зоби.


2005. или 2006.