ЧИТАЊЕ У ЈАВНОМ ПРЕВОЗУ

Сев муње падне са жица на кратак стих

на листу у књизи у мојој руци

и време, које увек нађе пут до корисника,

појури га и сустигне и престигне.

След речи се слеже низ слабу кост

памтећи свако тело које додирнем.

Кроз јато лица што напада тролејбус

којим тежим супротној периферији града

с очима од крљушти и ногама од цица

назрем речи некакве где се ломе и прскају.

Плашим се да не одлете кô птице из очију

али њих, одмах затим, нема више.

Frida Cahlo, El Camion, 1929.

Flor de la Vida (Flor de llama), Frida Kahlo, 1943

САМОУБИСТВО

Ево ме где сам, изгубивши име

изгубио снагу да на суром откосу

остављам печате наглих буђења;

у сигурности бескрајних чуђења

чекам да ме биљке испусте, кô росу.

Да су сви светови овакви кад презиме

трајни и незаборавни у света поднева,

да се сви заплету у нове далеководе

кад узлећу, црна јата, обезглављена.

Сам бих ловио та јата прослављена,

што сенку осмеха на очајне спроводе

бацају, у игри тешких бројева.

Рачунам, још ћу чути мрачне цвркуте:

видећу, над главом, тужне цветове жуте.

јануар, 2009.