Postoji (opravdana) strepnja da odgovor koji Edip daje Sfingi ne samo da nije tačan, već da u njemu - ili u njegovoj netačnosti, ili u činjenici da je upravo Edip taj koji, samouvereno, izgovara tu neistinu - da leži nekakav užas. Zašto se Sfinga baca niz tebansku stenu? Ako ne u užasu, tražeći u smrti spas; ili iz očaja, kako to često čine samoubice.

Voleli bismo da verujemo kako to tužno čudovište, pred herojskim kraljem-povratnikom, gubi smisao (postojanja). No znamo vrlo dobro da je Edip, tro-nožac, u tom trenutku već kraljoubica i oceubica, a da će u sledećem postati rodoskrvnitelj i tiranin. Baca li se Sfinga u bezdan zato što se, pred njom, najzad pojavljuje veće čudovište od nje same?

Pitam se kako glasi pravo Sfingino pitanje. Ko je taj, pita ona namernika, odgonetača, ko jutrom hoda na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge. Zamišljam kako to ona, četvoronoga, pita njega, tronogog, u podne jednog vrelog letnjeg dana. Iza nje, preko jalovih stena, okupan suncem je prolaz do Tebe. Iza njega je, okupan krvlju, tesnac ka Delfima. U Delfima, iz jednog još užeg tesnaca, progovara otac Apolon, to svetlo istine, ubica istog takvog tartarskog užasa kakva je Sfinga. Apolon, otac razuma koji je zabludelom Edipu samo pomutio njegov ovčarski razum i uputio ga ka Tebi, da ubije oca, obljubi mater.

Pitam se i ovo: da li je Sfinga napasnik - ili čuvar? Svuda gde pogledam vidim tog lava sa maskom device kako brani gradove. Od napasnika, od lutalica, od osvajača. Od ovčara koji preko kostiju zakonitog kralja prisvajaju gradove, siluju kraljice i vaspostavljaju nove dinastije, osuđene da se same sobom izjedu.

Nešto se čudno tu zbiva, nešto neizrečeno u svemu što je rečeno. Prevareni smo, mi danas, Sfinga tada; Edip i Laj su prevareni, Jokasta, Antigona, sama Teba je prevarena. I Apolon se, ovako ili onako, oseća nasamarenim.

(iz: Andrej Z. Kostadnović, Rukavice, 2005)