Ingo Schobert, Versailles, 2012.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

4.

Ево распуштене, обесне, девојчуре калине

како се пружа, миљама и хватовима

на куку дебела, на врату накинђурена

мушићавим јоргованом, или просутом

свом од капака и копита, козјом крви

не венском, али медоносном.

Ево ко хрли зиду, о анђелски, ко хрли

зиду од тесаног, вулкански црног

ко хрбат тешког, од камена, од избледелог

братског шљунка – једна поворка живица

које не штеде зимзелен, па гутају и пустоше

читав масив јела, и сиви, сав исквашен

непрекидном кишом, или плачем, појас

ситних борића, модрих и усамљених.

Сви су се сместили, с обе стране, у алеју.

Из својих легала и замки ведро бодре их штиглићи

пар лудих папагаја, јато плавобрадих сеница.

И један штап за ходање, од буковине, заборављен

у несувом, неравном, у путу сад под маховином

разлистао се и он, негде можда спреман да напупи

једна млада ружа сместила му се под криви нос.

Посетилац се наслони, не узме га, ал радо би.

Зашто чека његову посету? Још има добродошлице.

Само он, који јавио се, над гајем, у пролеће

и дочекао зиму, следећу и још сто пролећа

и све, колико их је, пропратио, испратио, само он

који смирио се, на штап се наслања.

У ситном сврабу његових крила

нема заповест, ко зид што опасује свет

нема, заповест чека.

Van Gogh, L'asile Saint Paul à Saint Rémy, 1889.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

3.

Хладан је, испражњен, камени канал

држи се једва још о зрнце песка или

сиви слој прастарог малтера

над мрачном водом, над нерасположеном

танком водом на ободима негдашњег водоскока

пуног још понегде, над отвореним цевима

или затвореним, очима налик

травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла

пет прстију огледаш, и једно ухо, и део

мали део, јер сваки је мали према целини

твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог

који није птица, него неми витез

ловац на мухе и вештичје угризе

црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и

брзо се истрче овим закривљеним простором

који омеђује тамна и недостижна ивица

једног далеког зида што опасује небо

и башту над небом. Нечујно, зид обилази

сваки корак надовеже на претходни корак

своју главу погне да се сагради лук

рашири руке да покаже прозор; затрепти

оком иза шареног, прецизно брушеног

најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу

зид двора који је био дом и кућа

ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне

која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.

M. K. Čiurlionis, Naktį, 1905.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

2.

Лабуда два, кичми кривих над задатком из алгебре

не обазиру се на тешки акорд посмртне песме

који промиче над водом и не гужва јој сомот

притајени акорд, који црпи из свих октава

а ни оне га, тако тешког, не примећују.

Гњиле воћке испод мртвог водоскока који их

прска само винским мушицама; ко прапорцима

украшене су живице, лево и десно од путељака

што кружно обилазе око лабуђег језерца

по њима зелени јежеви са бујних кестенова

падају, и пуцају, и снег од жељних трешања

и жута смрт свег осталог биља, падају, по крутим

шљунковитим, по правим и неодржаваним путељцима.

О, не надај се живом домаћину, овде, о анђелски

нико не стиже с оне стране мора до ових

запуштених лавирината, до очајних птичјих дворова.

Спаваш сам на клупама од жада и пешчара

које нагризају киша, нехај и немир

да ли ти је добро? питају се рогате ластавице

пита се свита љубопитљивих и слепих кока

пита се збуњени галеб док се о крила саплиће...

Thomas Moran, Golden Bough, 1862.