Van Gogh, L'asile Saint Paul à Saint Rémy, 1889.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

3.

Хладан је, испражњен, камени канал

држи се једва још о зрнце песка или

сиви слој прастарог малтера

над мрачном водом, над нерасположеном

танком водом на ободима негдашњег водоскока

пуног још понегде, над отвореним цевима

или затвореним, очима налик

травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла

пет прстију огледаш, и једно ухо, и део

мали део, јер сваки је мали према целини

твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог

који није птица, него неми витез

ловац на мухе и вештичје угризе

црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и

брзо се истрче овим закривљеним простором

који омеђује тамна и недостижна ивица

једног далеког зида што опасује небо

и башту над небом. Нечујно, зид обилази

сваки корак надовеже на претходни корак

своју главу погне да се сагради лук

рашири руке да покаже прозор; затрепти

оком иза шареног, прецизно брушеног

најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу

зид двора који је био дом и кућа

ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне

која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.

M. K. Čiurlionis, Naktį, 1905.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

2.

Лабуда два, кичми кривих над задатком из алгебре

не обазиру се на тешки акорд посмртне песме

који промиче над водом и не гужва јој сомот

притајени акорд, који црпи из свих октава

а ни оне га, тако тешког, не примећују.

Гњиле воћке испод мртвог водоскока који их

прска само винским мушицама; ко прапорцима

украшене су живице, лево и десно од путељака

што кружно обилазе око лабуђег језерца

по њима зелени јежеви са бујних кестенова

падају, и пуцају, и снег од жељних трешања

и жута смрт свег осталог биља, падају, по крутим

шљунковитим, по правим и неодржаваним путељцима.

О, не надај се живом домаћину, овде, о анђелски

нико не стиже с оне стране мора до ових

запуштених лавирината, до очајних птичјих дворова.

Спаваш сам на клупама од жада и пешчара

које нагризају киша, нехај и немир

да ли ти је добро? питају се рогате ластавице

пита се свита љубопитљивих и слепих кока

пита се збуњени галеб док се о крила саплиће...

Thomas Moran, Golden Bough, 1862.

 ПРАЗНИ ГРАДОВИ

  

1.

Један се серафим јавио, златан

над лејом где се шеве и ситнопрсте препелице

мрким месом старог водоскока поје.

Главице га плаве и љубичасте, мирне

пратиле, па убрзо, шећером отежале

пале, а свемирски путник, над биљем

и поред незнане снаге и брзине

застао је, трепнуо, да нестане звезда.

О, не можеш погасити булке, о анђелски

ни шимшир–дрво, ни каћиперну гладиолу

рузмарин, коприву, хризантему, ни шипурак

не можеш осудити да не маме и не рађају.

Облак зеба покрио је на његов миг

једног, ситног и самог, само коластом доламом

помало заклоњеног, али опет нагог фазана

младог фазана, који дигне главу и спусти реп

док нечујно, гост са Престола, с ноге на ногу бљешти

запитан, не и збуњен, отворен, не и храбар

красан, а опет, не и непрактичан.

Carol Aust, Burning House 2 (2012)