??? (култура Хаманџија, Румунија, VI - III миленијум пре Христа)

НЕОЛИТ

Овде се чини да је све на домаку руке.

Д. Срејовић

  

1.

Стремљење кругу увек је онај

закон што одваја будне од нехотичних;

руј од трпљења, и празне карлице;

по кршевима празник гладних

стапа у једно што су два ил' три.

2.

Снага да се кружи беше, и биће,

воља вододелнице; глава у линијама

плоча је од семена; кад стране хтења

разоткрију скривени наход кремена,

оштреног, из дроба у фини алат.

  

3.

Смисао кружног био је присутан

у дану тровања опаком ватром,

кад сва пажња окрену на лик;

строп се склопио, маглом од глине,

опека ликујући као да прогледа.

  

  

4.

Зарекао сам се кругу да нећу

даље у крв да загледам дубоко;

вода се сили, на зло и напаст,

и буди у крину; ту луда, бела,

у недрима сања стари сан.

  

5.

Вера је заокружила тиме, и

рађа се звук из тајне плоти;

глуми жељу у новом камену,

док стари трпи страшно ломљење

у глави од свесне шупљине.

6.

Волећу овај круг од земље:

носи га јаки глас будиље,

јер је празан валов, мрчава сита,

а стопа у влази, шара у соју,

слика смирај дана.

201, by Martin Malovec 2013

Годину дана без гледања. Готово па годину дана, који мање или више.

Бележим где сам стао. Руком махнем у празном простору. Испрекидан пут, поскакивање по води, такве су линије ферибота, трајеката, на географским мапама. Погледам ближе - исте као линије пограничних појасева. Две празне бусије. Да ли је неко видео ону шуму између Србије и Хрватске? Прешао сам тамо први пут за свесног живота. Јеботе, како сам матор. А по први пут радим тако ординарне ствари. Да ли је неко видео ту шуму? Равну са обе стране, све то дрвеће израсло у истом дану.

И онда погледам напред, мој отац на возачевом седишту - само са друге стране, и сумрак је или сунце залази или се неко игра са прекидачима. Пар звезда се врти око ретровизорског стакла. Јелке, смрад тих освежавајућих јелки, у сваком џепу - мрзим те мирисе као што мрзим мирис мортаделе и млечног путера, као што волим мирис четинара и соли. Ето идеје: размутим со у врелој води и проспем је на божићно дрвце, такозвану новогодишњу јелку. Спржим мртвожуте иглице као да су под морским сунцем.

Безуспешно. Погледам напред, мој отац на возачевом седишту; погледам доле, почешем се између ногу. Ето толико.

seaside__by_hollynn

 МОРСКИ ПЕЈЗАЖ. ГОЛИ ЉУДИ

                 1.

Заправо смо обоје успорили

гажење по бешумној обали

(дражи нас чекање, видиш?)

Млада сам плот, још,

способан да осетим глад,

ти остајеш без прстију

сваким пребрзим кораком.

Срећемо се, као две змије,

преплићемо наше одбачене коже,

у  преломе језика хватамо се.

                 2.

Дигнем мало надланицу

да ублажим злато што сече таласе.

Најлепши део мене

у белини лежи и личи на тебе.

(Мислим) можда смо свест облутака

заробљена међу четири ограничена уда,

можда је и море кратког века.

Ми се дижемо кад дође ветар,

тонемо бучно, као лађе.

(лето, пре коју годину)

Mohsen Daemi - posthuman 2