Guernica, детаљ

ОБНОВА ЗЕМЉЕ ПОСЛЕ АГРЕСИЈЕ


носем ухваћена прва сунчања
у пустом феномену сенки
; зелен-грана, зелен рукав; почетак певања
није жена; рука тешког чекања
уз тресак и лом се до мене стропошта
; колико још дана? одело за летење
као саливено; преко наноса реке
трулих, за водоземце хранљивих
; навучем одело до главе од земних остатака
; граде се куле тихе и себичне
од костију глувонемих животиња
; једном уграђени у такву конструкцију
одјеци подсећају на будна сањања
; деца се тромо под нама јављају
; питање знања тако постаје
познавање правог питања
; ...?

El Greco (1541–1614)

ТАЈНИ ПОХОД У БРАЗИЛИЈУ


Алварес, рекох, Алварес
то ли је сребрна секира
у твојој руци, човече?

Када опет буде зима
тражићеш ме на погрешним
на незгодним местима.

Светло се искоси, искриви
снег, растресит и махнит
повлачи се где прођеш.

Зима ће бити и ја ћу
очима надвладати ноге
стићи ћу те, лукаво.

Алварес, рекох, крвниче
то ли носиш сребрну смрт
на укоченом рамену?

Биљке кад умру
још краду од даха

ране у снегу још
су хрпе хладноће.

Почеће зимски сат
дуго чекање светла
у густој свести.

Frederic Pascual - Shangai Garden

УЛИЦЕ

I love my town with a little drop of poison...
T. Waits

Улице, опет улице; поплочане коњским копитима;
оголивши своје светлости улице откривају нове речи у мени;
негде одмичу неке слепе девојке; низ олуке
топло млеко са груди дојиље-улице капље;
слатки тонови тог укуса поткрадају моју спремност,
спуштам гард и прихватам своје страхове:
страх ме је насиља над другим човеком, страх ме да на
црну траку под женским очима не останем миран;
страх ме да пред кћерком убијем оца, да под собом
упознам другога.
                                          Улица то цеди из мене
као хладну крв из утрнуле руке; одбацим свој уд понекад
јер ме саблажњава; одбацим колутове, сунчеве пеге,
и Атонов диск јер се плашим светла; на светлу
улице су бескрајне, недовршене, архитектонски неуспеле,
на светлости више нема мудрости за коју се држим
чврсто, у немој ноћи; неке ослепљене девице,
обновљене девице, у мрежу ухваћене
бивше девице, одмичу низ улице;
и жале за мном, као звезде што би
за прашином која их је доконала.

Paul Cezanne - Mont Sainte-Victoire