Frederic Pascual - Shangai Garden

УЛИЦЕ

I love my town with a little drop of poison...
T. Waits

Улице, опет улице; поплочане коњским копитима;
оголивши своје светлости улице откривају нове речи у мени;
негде одмичу неке слепе девојке; низ олуке
топло млеко са груди дојиље-улице капље;
слатки тонови тог укуса поткрадају моју спремност,
спуштам гард и прихватам своје страхове:
страх ме је насиља над другим човеком, страх ме да на
црну траку под женским очима не останем миран;
страх ме да пред кћерком убијем оца, да под собом
упознам другога.
                                          Улица то цеди из мене
као хладну крв из утрнуле руке; одбацим свој уд понекад
јер ме саблажњава; одбацим колутове, сунчеве пеге,
и Атонов диск јер се плашим светла; на светлу
улице су бескрајне, недовршене, архитектонски неуспеле,
на светлости више нема мудрости за коју се држим
чврсто, у немој ноћи; неке ослепљене девице,
обновљене девице, у мрежу ухваћене
бивше девице, одмичу низ улице;
и жале за мном, као звезде што би
за прашином која их је доконала.

Paul Cezanne - Mont Sainte-Victoire

ИЗГУБЉЕН У ДИВЉАЊУ СУНЦА


Млади је Феатон био син мога деде. Ни стриц ми, ни ујак, ни отац рођени. Али ми је чело зајахао и јахао стотину ноћи, док са уморних сахат-кула не затрешта петнаест пута, као опомена двапут, као загонетка двапут – сав умирен звек потонуо у многострукост ноћи.
Тада сам се нагао, сав наг и нагао, у освежењу једног потока; близнакиње-нимфе са истока сакрише се у шипраге, а задах капљица искрио је свуда. (Ох, пећине су, вреле, око нас вриштале!)
А ја, истетовиран муком борбе и гнева, запитах копита за савет, гриву за хлад. Шта ми све нису рекли, проклети моји удови, због њих сам хтео да кожу с плећа зубима стргнем!
Рушевине су се расуле по магистралним путевима, по њима коњокрадице јашу у врстама, стари као измаглице изнад високо дигнутих руку. Не посрнух, на први поглед, и они одмакоше.
Уздигох се. А с брда и сунца дође мир.

"L'oeuf dans l'église ou le Serpent"
André Breton

УЗНЕМИРЕН СНОМ


Осушено цвеће, потамнелих и ломљивих латица
зањише се на додир, и као да капље по столу,
док лажљив летњи ветар, стари господин,
сламнатим шеширом утерује комарце у завесе.

На рукама се препознају трагови већ проседе језе,
кад видим како груди плави нечист из ваздуха
и мучних снова; угаси се плински пламичак;
неко кроз носницу пусти звук, бе-мол, тихо.

Тако три зоре за редом; трну ми сви зуби, трну ми
кичмени пршљенови и то угарком косе осећам;
и цео миришем на труло воће, и радујем се киши.
Ето, слап низ олук пада - ил' се топи рани снег.

Ујутру се дуго клацкам на ивици кревета;
постељина ми је топло млеко доручка; сисам
одгриске великих медењака - и сећам се, сећам се
шума прошле зиме у лету које пролази...

Edward Hopper