"L'oeuf dans l'église ou le Serpent"
André Breton

УЗНЕМИРЕН СНОМ


Осушено цвеће, потамнелих и ломљивих латица
зањише се на додир, и као да капље по столу,
док лажљив летњи ветар, стари господин,
сламнатим шеширом утерује комарце у завесе.

На рукама се препознају трагови већ проседе језе,
кад видим како груди плави нечист из ваздуха
и мучних снова; угаси се плински пламичак;
неко кроз носницу пусти звук, бе-мол, тихо.

Тако три зоре за редом; трну ми сви зуби, трну ми
кичмени пршљенови и то угарком косе осећам;
и цео миришем на труло воће, и радујем се киши.
Ето, слап низ олук пада - ил' се топи рани снег.

Ујутру се дуго клацкам на ивици кревета;
постељина ми је топло млеко доручка; сисам
одгриске великих медењака - и сећам се, сећам се
шума прошле зиме у лету које пролази...

Edward Hopper

ПЛАЧ

Човек је умро. Тужна судбина задеси свакога. Срчана кап, у понедељак, док се враћао са првог радног дана на новом послу. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, старица тужи, жито се једе малим кашичицама, гробар пали цигарету после напорног дана. Враћа се кући. На кућном прагу пада као покошен. Доктор каже, срчана кап, сваког погађа, нешто у ваздуху. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, деца цмиздре, посни колачи се једу прстима, свештеника боли врат од заморне службе. Пријатељ га вози кући. За време вечере губи свест. У болници установљавају дијагнозу. Доктор пише извештај, објављује смртовницу. Петак је, поноћ, доктор је сам. Иако се то од њега очекује, није отишао у пензију. Чује се сова. Неко куца по стаклу. Месец је млад.

* * *

Стално чујем
гладне жутокљунце
мекани им репови

упињу се да привуку
непажљив ниски облак
стално меких крила

одозго долази храна
већ сварени плод
од земље му је прошлост

сталан и заситан му укус
у дубовима међу багрењем
сува кишница пропада

влажан покрет кратког ветра
успављује моје жутокљунце
стално гладне и жељне

TotoRino