Edward Hopper

ПЛАЧ

Човек је умро. Тужна судбина задеси свакога. Срчана кап, у понедељак, док се враћао са првог радног дана на новом послу. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, старица тужи, жито се једе малим кашичицама, гробар пали цигарету после напорног дана. Враћа се кући. На кућном прагу пада као покошен. Доктор каже, срчана кап, сваког погађа, нешто у ваздуху. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, деца цмиздре, посни колачи се једу прстима, свештеника боли врат од заморне службе. Пријатељ га вози кући. За време вечере губи свест. У болници установљавају дијагнозу. Доктор пише извештај, објављује смртовницу. Петак је, поноћ, доктор је сам. Иако се то од њега очекује, није отишао у пензију. Чује се сова. Неко куца по стаклу. Месец је млад.

* * *

Стално чујем
гладне жутокљунце
мекани им репови

упињу се да привуку
непажљив ниски облак
стално меких крила

одозго долази храна
већ сварени плод
од земље му је прошлост

сталан и заситан му укус
у дубовима међу багрењем
сува кишница пропада

влажан покрет кратког ветра
успављује моје жутокљунце
стално гладне и жељне

TotoRino

Vincent Teuliere

СТРАВА

Зашили су ми уши у празнини Либана.
Моја страва, сва накострешена, станује сама
у последњој рупи: подови су трошни
таванице пуне кратера, зидови се крње од влаге
и по свуд румено грумење отрова
украшава углове где она пребива.

Наравно да сам одумро од страха пред њом
пред њеним лудилима и њеном верношћу
плахе и себичне метресе, пред нежношћу
коју не поштујем, ни такву, женску и јефтину
ни док лагано постаје злокобно запаљење
свих мојих унутрашњих органа.

Некад јасно видљива и чујна, тек сад
излази ми на очи безбрижност с којом преживљава
наоко сасвим бенигна, скројена као канцер
на шумовитим ободима прашњавих алвеола.

Очи сам за њом изгубио, не чујем ништа више
сахрањен под њеним ногама, док млаке голанске кише
капају уз оловну тежину и пометеност
тамо где се сви ужаси, па и ови моји
на гладним коњима рата боре за шаку зоби.


2005. или 2006.