Jean Bailly

ВЕЧНОСТ

Замисли како Гете упловљава у залив Светог Франциска. Стоји на палуби великог прекоокеанског брода и гледа где сунце излази иза брда. И кад брод прође под сенком моста на Златној Капији, Гете погледа у своје руке и види, очима способним само за гледање лепоте, како су остариле, огрубеле, те лепе беле руке способне само за стварање лепоте. И да ли је разочаран? Његов живот трајао је дуже него што историја памти. Над стрмим, зупчастим рубовима стена види, место Новог Света, један прастари облак који говори гласом тамним као пучина о најдубљој од свих самоћа. Ту би срце великог Ј. В. попустило: само да је још куцало...

Joseba Elorza

КРОМПИР


Разумем, највише ноћу, када ме самог оставе
да на тихој ватри кувам брата–кртолу, храпавог
и страног; дуга је та ноћ. Прочитам бајате вести
да покренем споро време, а замућене сличице
међу новинским ступцима почну да искрсавају.

Слаби свака претпоставка смишљеног устројства света;
почињем да разумевам, кад замукне совуљага,
бела авет глухе ноћи, а велики се, напаљен голуб
огласи под стрејом. Све је пусто: пасји сабор
лаје (пролази караван?) и јаблани чудно шуме...

Разумем (десна сам рука бога, лева рука таме);
сву ноћ од земље рођени по кипућој води игра,
а ја га бодем виљушком, кушам му неслану срж...

2. 4. 2008.

ПОДСТАНАР

Где су трагови. У сенци иза књига на мојој полици.

Отисци влажног стопала на топлом паркету, огреботине,

бели трагови иза помицања клавира. Прекиди, зарези

у ваздуху. Похабани прагови врата, од наглих улазака,

од насртаја на врата, креч згребан, огуљен са зидова,

ниско, у висини кваке. Где су шумови кућних уређаја,

бесна оглашавања беле технике, тужни притисак

у цевима. Грана која запиње у шалонима, спуштеним

напола, заглављеним, непокретним. Где су ружно

савијени крајеви тепиха, олињале стазе, ноге

столица у које ударам у мимоходу. Кратки тактови,

чудно прецизни, делови етида урезани у ваздуху,

поподнева и јутра у немилосрдном вежбању. Покрет

леве руке, понављан, над столом, пред затвореним

прозором, између одшкринутих прозорских крила.

Где је празан ходник, мрачан и коначан, трупкање

папуча у глуво доба. Прамен слатког дима са врелог

лима попрсканог водом. Кренуо сам зубима,

шкргут'о у више гласова. Глухо њихање паучине

у сваком углу, у свакој соби, исто звучи. Где су

остаци, отпад иза људи, са којима делим станиште.

D S C H

КРАЉИЦА

Шта си ти
и ко си ти
једна мала мршава краљица
седи у свом пустом двору
на једном пустом брду
гађа каменчићима своју мртву дворску луду
којој се из гроба не устаје
која би хтела да спава још мало
али не може
да хоће
јер јој не да владарка из досаде
баца узалудно погледе кроз прозоре
разбија погледима витраже
и далеке сенке злослутнице
и очајно држећи лице у длановима
подупирући га да не отпадне
чека свог изгубљеног краља
једног малог мршавог краља
које је одјахао пре толико векова
на једном малом мршавом коњу
у један мали мршави рат
и узалудно клавши невернике
зарадио једну малу мршаву сабљу
по сред леђа

(јесен 97)

Jacques Prévert

...враћање у детињство...друго време и друго место и празна улица на јунском сунцу...

ПОЗОРНИЦА

У далеком сунцу
Сенка је остављала траг
Пијани бродар пловио је бродицом
По улици Јовановој
У вруће послеподне
Када је цео свет трезан
Кормилар је управљао
Док је капетан лебдео
У времену ван ваздуха
Изнад сунца
А испод облака
Над луком на овом крају света
Пустог плочника стидео се
Само што није плакао
Видео је своју сенку
Било му је жао
Јер му није било драго
Сећао се своје миле
Своје најдраже
Коју је оставио
Сећао се како му је махала
Како јој је мирисала кожа
Био је усамљен
Наредио је кормилару да управи лађу
Ка Змај-Јовиној
И да настави пловидбу
Али му се није дисало

...Представа се брзо завршила
Гледаоци су тражили паре назад
А директор позоришта је убио инспицијента
Што није убедио глумце
Да се не жале на плату...

(пролеће 96)

André Breton