Годину дана без гледања. Готово па годину дана, који мање или више.
Бележим где сам стао. Руком махнем у празном простору. Испрекидан пут, поскакивање по води, такве су линије ферибота, трајеката, на географским мапама. Погледам ближе - исте као линије пограничних појасева. Две празне бусије. Да ли је неко видео ону шуму између Србије и Хрватске? Прешао сам тамо први пут за свесног живота. Јеботе, како сам матор. А по први пут радим тако ординарне ствари. Да ли је неко видео ту шуму? Равну са обе стране, све то дрвеће израсло у истом дану.
И онда погледам напред, мој отац на возачевом седишту - само са друге стране, и сумрак је или сунце залази или се неко игра са прекидачима. Пар звезда се врти око ретровизорског стакла. Јелке, смрад тих освежавајућих јелки, у сваком џепу - мрзим те мирисе као што мрзим мирис мортаделе и млечног путера, као што волим мирис четинара и соли. Ето идеје: размутим со у врелој води и проспем је на божићно дрвце, такозвану новогодишњу јелку. Спржим мртвожуте иглице као да су под морским сунцем.
Безуспешно. Погледам напред, мој отац на возачевом седишту; погледам доле, почешем се између ногу. Ето толико.
