ПОЧЕТАК ДАНА


Смешан неки човечуљак
у пругастим ногавицама
примиче се рано јутром
напуштеним киосцима
поред бивше окретнице
Ластиних аутобуса.

Извуче из својих гаћа
прекомерно коришћени
порнографски часопис, па
иза канти сакривши се,
препуних људског отпада,
почиње да радњу ради.

Пошто се растеретио
(и спаковао алатку)
још задихан и ознојен
искаче из свог скровишта,
на сав глас завијајући
најдражу свадбарску песму...

А шта сам ја ту тражио?
И, уопште, ко сам па ја
да се забављам срамотом
тужног оног човечуљка?
Нека га, нек' пева, срећан,
нек' скаче празном улицом!

Отпратићу га погледом,
када друкчије већ нећу;
шутнућу тек неко псето,
пљунућу што даље могу,
да ми дан забавно почне
да ми се кући не враћа.

Guernica, детаљ

ОБНОВА ЗЕМЉЕ ПОСЛЕ АГРЕСИЈЕ


носем ухваћена прва сунчања
у пустом феномену сенки
; зелен-грана, зелен рукав; почетак певања
није жена; рука тешког чекања
уз тресак и лом се до мене стропошта
; колико још дана? одело за летење
као саливено; преко наноса реке
трулих, за водоземце хранљивих
; навучем одело до главе од земних остатака
; граде се куле тихе и себичне
од костију глувонемих животиња
; једном уграђени у такву конструкцију
одјеци подсећају на будна сањања
; деца се тромо под нама јављају
; питање знања тако постаје
познавање правог питања
; ...?

El Greco (1541–1614)

ТАЈНИ ПОХОД У БРАЗИЛИЈУ


Алварес, рекох, Алварес
то ли је сребрна секира
у твојој руци, човече?

Када опет буде зима
тражићеш ме на погрешним
на незгодним местима.

Светло се искоси, искриви
снег, растресит и махнит
повлачи се где прођеш.

Зима ће бити и ја ћу
очима надвладати ноге
стићи ћу те, лукаво.

Алварес, рекох, крвниче
то ли носиш сребрну смрт
на укоченом рамену?

Биљке кад умру
још краду од даха

ране у снегу још
су хрпе хладноће.

Почеће зимски сат
дуго чекање светла
у густој свести.

Frederic Pascual - Shangai Garden

УЛИЦЕ

I love my town with a little drop of poison...
T. Waits

Улице, опет улице; поплочане коњским копитима;
оголивши своје светлости улице откривају нове речи у мени;
негде одмичу неке слепе девојке; низ олуке
топло млеко са груди дојиље-улице капље;
слатки тонови тог укуса поткрадају моју спремност,
спуштам гард и прихватам своје страхове:
страх ме је насиља над другим човеком, страх ме да на
црну траку под женским очима не останем миран;
страх ме да пред кћерком убијем оца, да под собом
упознам другога.
                                          Улица то цеди из мене
као хладну крв из утрнуле руке; одбацим свој уд понекад
јер ме саблажњава; одбацим колутове, сунчеве пеге,
и Атонов диск јер се плашим светла; на светлу
улице су бескрајне, недовршене, архитектонски неуспеле,
на светлости више нема мудрости за коју се држим
чврсто, у немој ноћи; неке ослепљене девице,
обновљене девице, у мрежу ухваћене
бивше девице, одмичу низ улице;
и жале за мном, као звезде што би
за прашином која их је доконала.