УЛИЦЕ

I love my town with a little drop of poison...
T. Waits

Улице, опет улице; поплочане коњским копитима;
оголивши своје светлости улице откривају нове речи у мени;
негде одмичу неке слепе девојке; низ олуке
топло млеко са груди дојиље-улице капље;
слатки тонови тог укуса поткрадају моју спремност,
спуштам гард и прихватам своје страхове:
страх ме је насиља над другим човеком, страх ме да на
црну траку под женским очима не останем миран;
страх ме да пред кћерком убијем оца, да под собом
упознам другога.
                                          Улица то цеди из мене
као хладну крв из утрнуле руке; одбацим свој уд понекад
јер ме саблажњава; одбацим колутове, сунчеве пеге,
и Атонов диск јер се плашим светла; на светлу
улице су бескрајне, недовршене, архитектонски неуспеле,
на светлости више нема мудрости за коју се држим
чврсто, у немој ноћи; неке ослепљене девице,
обновљене девице, у мрежу ухваћене
бивше девице, одмичу низ улице;
и жале за мном, као звезде што би
за прашином која их је доконала.

Paul Cezanne - Mont Sainte-Victoire

ИЗГУБЉЕН У ДИВЉАЊУ СУНЦА


Млади је Феатон био син мога деде. Ни стриц ми, ни ујак, ни отац рођени. Али ми је чело зајахао и јахао стотину ноћи, док са уморних сахат-кула не затрешта петнаест пута, као опомена двапут, као загонетка двапут – сав умирен звек потонуо у многострукост ноћи.
Тада сам се нагао, сав наг и нагао, у освежењу једног потока; близнакиње-нимфе са истока сакрише се у шипраге, а задах капљица искрио је свуда. (Ох, пећине су, вреле, око нас вриштале!)
А ја, истетовиран муком борбе и гнева, запитах копита за савет, гриву за хлад. Шта ми све нису рекли, проклети моји удови, због њих сам хтео да кожу с плећа зубима стргнем!
Рушевине су се расуле по магистралним путевима, по њима коњокрадице јашу у врстама, стари као измаглице изнад високо дигнутих руку. Не посрнух, на први поглед, и они одмакоше.
Уздигох се. А с брда и сунца дође мир.

"L'oeuf dans l'église ou le Serpent"
André Breton

УЗНЕМИРЕН СНОМ


Осушено цвеће, потамнелих и ломљивих латица
зањише се на додир, и као да капље по столу,
док лажљив летњи ветар, стари господин,
сламнатим шеширом утерује комарце у завесе.

На рукама се препознају трагови већ проседе језе,
кад видим како груди плави нечист из ваздуха
и мучних снова; угаси се плински пламичак;
неко кроз носницу пусти звук, бе-мол, тихо.

Тако три зоре за редом; трну ми сви зуби, трну ми
кичмени пршљенови и то угарком косе осећам;
и цео миришем на труло воће, и радујем се киши.
Ето, слап низ олук пада - ил' се топи рани снег.

Ујутру се дуго клацкам на ивици кревета;
постељина ми је топло млеко доручка; сисам
одгриске великих медењака - и сећам се, сећам се
шума прошле зиме у лету које пролази...

Edward Hopper

ПЛАЧ

Човек је умро. Тужна судбина задеси свакога. Срчана кап, у понедељак, док се враћао са првог радног дана на новом послу. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, старица тужи, жито се једе малим кашичицама, гробар пали цигарету после напорног дана. Враћа се кући. На кућном прагу пада као покошен. Доктор каже, срчана кап, сваког погађа, нешто у ваздуху. Два дана потом, сахрана. Жена плаче, деца цмиздре, посни колачи се једу прстима, свештеника боли врат од заморне службе. Пријатељ га вози кући. За време вечере губи свест. У болници установљавају дијагнозу. Доктор пише извештај, објављује смртовницу. Петак је, поноћ, доктор је сам. Иако се то од њега очекује, није отишао у пензију. Чује се сова. Неко куца по стаклу. Месец је млад.