СТРАВА

Зашили су ми уши у празнини Либана.
Моја страва, сва накострешена, станује сама
у последњој рупи: подови су трошни
таванице пуне кратера, зидови се крње од влаге
и по свуд румено грумење отрова
украшава углове где она пребива.

Наравно да сам одумро од страха пред њом
пред њеним лудилима и њеном верношћу
плахе и себичне метресе, пред нежношћу
коју не поштујем, ни такву, женску и јефтину
ни док лагано постаје злокобно запаљење
свих мојих унутрашњих органа.

Некад јасно видљива и чујна, тек сад
излази ми на очи безбрижност с којом преживљава
наоко сасвим бенигна, скројена као канцер
на шумовитим ободима прашњавих алвеола.

Очи сам за њом изгубио, не чујем ништа више
сахрањен под њеним ногама, док млаке голанске кише
капају уз оловну тежину и пометеност
тамо где се сви ужаси, па и ови моји
на гладним коњима рата боре за шаку зоби.


2005. или 2006.

ЈЕЛЕН


Коро, причај тихо
Скрије се црв
кад ровари дан

Страшан остаје крај
Тугама трнова
осваја сâд

Зелен тихује мрак
Извори вода
ал' таложи шум

И неједнак рани мир
Проклет нек' хлад
сакрије дом

Нек' прастар озими бруј
Нека црн сврши
наказни ход

Magritte

Љубав постаје виц – кратка, махом дијалошка форма, поентирана; мало се насмејеш и у згодној прилици је препричаваш. Сваким понављањем нешто јој одузмеш, нешто додаш. Репетитивна, љубав бачена у круг извођења. Сетиш ли је се накад у самоћи, како ти је звучала у свом првом, понајмање смешном облику? Можда су ти досадни плаћени интерпретатори шала и анегдота, који их читају, уче напамет и говоре као да их једва и разумеју. Али како им завидиш онда!

Jean Bailly

ВЕЧНОСТ

Замисли како Гете упловљава у залив Светог Франциска. Стоји на палуби великог прекоокеанског брода и гледа где сунце излази иза брда. И кад брод прође под сенком моста на Златној Капији, Гете погледа у своје руке и види, очима способним само за гледање лепоте, како су остариле, огрубеле, те лепе беле руке способне само за стварање лепоте. И да ли је разочаран? Његов живот трајао је дуже него што историја памти. Над стрмим, зупчастим рубовима стена види, место Новог Света, један прастари облак који говори гласом тамним као пучина о најдубљој од свих самоћа. Ту би срце великог Ј. В. попустило: само да је још куцало...