ЈЕЛЕН


Коро, причај тихо
Скрије се црв
кад ровари дан

Страшан остаје крај
Тугама трнова
осваја сâд

Зелен тихује мрак
Извори вода
ал' таложи шум

И неједнак рани мир
Проклет нек' хлад
сакрије дом

Нек' прастар озими бруј
Нека црн сврши
наказни ход

Magritte

Љубав постаје виц – кратка, махом дијалошка форма, поентирана; мало се насмејеш и у згодној прилици је препричаваш. Сваким понављањем нешто јој одузмеш, нешто додаш. Репетитивна, љубав бачена у круг извођења. Сетиш ли је се накад у самоћи, како ти је звучала у свом првом, понајмање смешном облику? Можда су ти досадни плаћени интерпретатори шала и анегдота, који их читају, уче напамет и говоре као да их једва и разумеју. Али како им завидиш онда!

Jean Bailly

ВЕЧНОСТ

Замисли како Гете упловљава у залив Светог Франциска. Стоји на палуби великог прекоокеанског брода и гледа где сунце излази иза брда. И кад брод прође под сенком моста на Златној Капији, Гете погледа у своје руке и види, очима способним само за гледање лепоте, како су остариле, огрубеле, те лепе беле руке способне само за стварање лепоте. И да ли је разочаран? Његов живот трајао је дуже него што историја памти. Над стрмим, зупчастим рубовима стена види, место Новог Света, један прастари облак који говори гласом тамним као пучина о најдубљој од свих самоћа. Ту би срце великог Ј. В. попустило: само да је још куцало...

Joseba Elorza

КРОМПИР


Разумем, највише ноћу, када ме самог оставе
да на тихој ватри кувам брата–кртолу, храпавог
и страног; дуга је та ноћ. Прочитам бајате вести
да покренем споро време, а замућене сличице
међу новинским ступцима почну да искрсавају.

Слаби свака претпоставка смишљеног устројства света;
почињем да разумевам, кад замукне совуљага,
бела авет глухе ноћи, а велики се, напаљен голуб
огласи под стрејом. Све је пусто: пасји сабор
лаје (пролази караван?) и јаблани чудно шуме...

Разумем (десна сам рука бога, лева рука таме);
сву ноћ од земље рођени по кипућој води игра,
а ја га бодем виљушком, кушам му неслану срж...

2. 4. 2008.