Magritte

Љубав постаје виц – кратка, махом дијалошка форма, поентирана; мало се насмејеш и у згодној прилици је препричаваш. Сваким понављањем нешто јој одузмеш, нешто додаш. Репетитивна, љубав бачена у круг извођења. Сетиш ли је се накад у самоћи, како ти је звучала у свом првом, понајмање смешном облику? Можда су ти досадни плаћени интерпретатори шала и анегдота, који их читају, уче напамет и говоре као да их једва и разумеју. Али како им завидиш онда!

Jean Bailly

ВЕЧНОСТ

Замисли како Гете упловљава у залив Светог Франциска. Стоји на палуби великог прекоокеанског брода и гледа где сунце излази иза брда. И кад брод прође под сенком моста на Златној Капији, Гете погледа у своје руке и види, очима способним само за гледање лепоте, како су остариле, огрубеле, те лепе беле руке способне само за стварање лепоте. И да ли је разочаран? Његов живот трајао је дуже него што историја памти. Над стрмим, зупчастим рубовима стена види, место Новог Света, један прастари облак који говори гласом тамним као пучина о најдубљој од свих самоћа. Ту би срце великог Ј. В. попустило: само да је још куцало...

Joseba Elorza

КРОМПИР


Разумем, највише ноћу, када ме самог оставе
да на тихој ватри кувам брата–кртолу, храпавог
и страног; дуга је та ноћ. Прочитам бајате вести
да покренем споро време, а замућене сличице
међу новинским ступцима почну да искрсавају.

Слаби свака претпоставка смишљеног устројства света;
почињем да разумевам, кад замукне совуљага,
бела авет глухе ноћи, а велики се, напаљен голуб
огласи под стрејом. Све је пусто: пасји сабор
лаје (пролази караван?) и јаблани чудно шуме...

Разумем (десна сам рука бога, лева рука таме);
сву ноћ од земље рођени по кипућој води игра,
а ја га бодем виљушком, кушам му неслану срж...

2. 4. 2008.

ПОДСТАНАР

Где су трагови. У сенци иза књига на мојој полици.

Отисци влажног стопала на топлом паркету, огреботине,

бели трагови иза помицања клавира. Прекиди, зарези

у ваздуху. Похабани прагови врата, од наглих улазака,

од насртаја на врата, креч згребан, огуљен са зидова,

ниско, у висини кваке. Где су шумови кућних уређаја,

бесна оглашавања беле технике, тужни притисак

у цевима. Грана која запиње у шалонима, спуштеним

напола, заглављеним, непокретним. Где су ружно

савијени крајеви тепиха, олињале стазе, ноге

столица у које ударам у мимоходу. Кратки тактови,

чудно прецизни, делови етида урезани у ваздуху,

поподнева и јутра у немилосрдном вежбању. Покрет

леве руке, понављан, над столом, пред затвореним

прозором, између одшкринутих прозорских крила.

Где је празан ходник, мрачан и коначан, трупкање

папуча у глуво доба. Прамен слатког дима са врелог

лима попрсканог водом. Кренуо сам зубима,

шкргут'о у више гласова. Глухо њихање паучине

у сваком углу, у свакој соби, исто звучи. Где су

остаци, отпад иза људи, са којима делим станиште.

D S C H