ПРАЗНИ ГРАДОВИ
4.
Ево распуштене, обесне, девојчуре калине
како се пружа, миљама и хватовима
на куку дебела, на врату накинђурена
мушићавим јоргованом, или просутом
свом од капака и копита, козјом крви
не венском, али медоносном.
Ево ко хрли зиду, о анђелски, ко хрли
зиду од тесаног, вулкански црног
ко хрбат тешког, од камена, од избледелог
братског шљунка – једна поворка живица
које не штеде зимзелен, па гутају и пустоше
читав масив јела, и сиви, сав исквашен
непрекидном кишом, или плачем, појас
ситних борића, модрих и усамљених.
Сви су се сместили, с обе стране, у алеју.
Из својих легала и замки ведро бодре их штиглићи
пар лудих папагаја, јато плавобрадих сеница.
И један штап за ходање, од буковине, заборављен
у несувом, неравном, у путу сад под маховином
разлистао се и он, негде можда спреман да напупи
једна млада ружа сместила му се под криви нос.
Посетилац се наслони, не узме га, ал радо би.
Зашто чека његову посету? Још има добродошлице.
Само он, који јавио се, над гајем, у пролеће
и дочекао зиму, следећу и још сто пролећа
и све, колико их је, пропратио, испратио, само он
који смирио се, на штап се наслања.
У ситном сврабу његових крила
нема заповест, ко зид што опасује свет
нема, заповест чека.
